Budimo ono što želimo da vidimo oko sebe

Monday, 16 August 2010 13:29 expeditio

There are no translations available.

„You must be the change you wish to see in the World“ , Gandhi

Da li su arhitekti robovi kapitalizma ? Ko su naši klijenti, za koga projektujemo ? Da li projektanti i planeri treba da čekaju da budu izabrani, ili je vreme da preuzmu aktivniju ulogu u stvaranju boljeg okruženja ? Koji su to kreativni pristupi zajednici kada je u pitanju arhitektura i planiranje? Koliko uzimamo u obzir stvarne potrebe građana kada kreiramo prostore za njih i koliko ih uključjujemo u procese kreiranja njihovih prostora ?

Ovo su neka od pitanja koja su bila otvorena na konferenciji pod nazivom „Hajde da ne govorimo o arhitekturi“ („Lets not talk about architecture“) održanoj u Singapuru početkom avgusta 2010 godine. Konferencija je organizovana od strane mlađe generacije singapurskih arhitekata, okupljnih oko udruženja re:Act (Really Architecture) i mAAN*Y (modern Asian Architectural Network*Youth).

Expeditio je pozvan da uzme učešće na pomenutoj konferenciji kroz predstavljanje rada organizacije, moderaciju jedne od tematskih grupa i učešće u diskusijama. Iako su učesnici-e uglavnom bili iz azijskih zemalja (Kina, Japan, Indonezija, Kambodža, Indija...), teme o kojima se diskutovalo su najvećim delom bile veoma opšte, globalne, a samim tim i primenljive na različite kontekste. Smatrajući da su novi pristupi, promovisani na ovoj konferenciji, bliski onome što želimo da promovišemo kroz projekat Benefit Living (kreativni sloj planiranja i građenja u Crnoj Gori) ovaj prilog posvećujem pregledu ideja sa singapurske konferencije u kontektu lokalnih prilika.

Današnji svet karakterišu međuzavisnost, brze promene i olakšan pristup informacijama. Više nego ikada ranije, susrećemo se sa kompleksnim globalnim problemima za koja je potrebno tražiti održiva rešenja, ne samo unutar struke već kroz aktivniju međusektorsku saradnju. Arhitektura, kao dodata vrednost na izgrađeno okruženje, mora da bude više od produkta vizije isključivo arhitekata ili planera. Na taj način biće relevantnija u ovakvom promenjenom svetu.

Vremena se menjaju, a sa njima i uloge različitih aktera u oblikovanju društava. Uloga arhitekte-planera se takođe menja. Na seminaru u Singapuru, postavljeno je logučno pitanje „da li smo mi sluge kapitalizma?“. Pristup arhitekturi koji podrazumeva čekanje arhitekte da se pojavi moćni investitor koji će biti spreman da uloži u (često nepotrebno - luksuzne) autorske poduhvate, model je koji dovodi u pitanje osvešćenost struke o trenutku u kome se nalazimo. Dok sa jedne strane stojimo u redu čekajući da nas bogati investitori izaberu kako bismo realizovali neke od njihovih (ili svojih) projekata iz snova, na drugoj strani okruženi smo mizerijom miliona koji žive u krajnje neuslovno, bez adekvatnih stanova, škola, javnih i zajedničkih prostora... Čini se kao da to nije dovoljno vredna i inspirativna tema da bi zainteresovala arhitektonsku struku, upravo onu koja bi morala da bude perjanica u rešavanju tolikog broja socijalnih tema. Stiče se utisak da je krajnje vreme da se taj "elitizam" arhitektonske struke, koji opstaje vekovima, konačno preispita – od sistema obrazovanja do svakodnevne prakse.

Uočeno je da je najbrže rastući pokret danas, upravo pokret osnivanja udruženja koja se bave najraznovrsnijim temama neprofitog karaktera (zaštita životne sredine, ljudska prava...). Ova optimistična vest govori o tome da se ljudi širom sveta grupišu pitajući se koja je njhova uloga u sadašnjem trenutku. Iako još uvek dosta stidljivo, i na polju arhitekture i planiranja prostora, postoje udruženja koja pokušavaju da daju svoj odgovor na rastuće socijalne, ekološke, društvene, ekonomske, kulturne i dr. probleme sa kojima se suočavaju zajednice širom sveta.

Grupa iz Indonezije, predvodjena arhitektima zaposlenim pri Arhitektonskom fakultetu, realizovala je nekoliko javnih prostora u malim, slabo razvijenim, seoskim sredinama u njihovom okruženju. Koristeći lokalne materijale i uz pomoć seoskog stanovništva, sa svega oko 200$ ulaganja, oni su kreirali višefunkcionalne prostore za potrebe zajednice. http://letsnottalkaboutarchitecture.com/liquidity-and-evolution-in-community-intervention-scenarios/

Slično njima, arhitektonski studio Beijing Matsubara and Architects (BMA) radili su na projektima škola u Kini i Kongu - sa lokalnim zajednicama.

"Shvatio sam iz ovog projekta da "samostalno graditi" nije samo "gradnja od strane korisnika" beć "gradnja za sebe". "Gradnja od strane korisnika" podseća na gradnju iz hobija, dok "gradnja za sebe" ima značenje, smisao koji se unosi u arhitekturu. Počeo sam da razmišljam na ovaj način od kada sam radio na projektu "Papirne privremene osnovne škole Chengdu Hualin" u Kini, sa g-dinom Shigeru Banom (2008). Nadalje, nakon rada s lokalnim volonterima iz Konga, primetio sam ponovo da značenje "samostalno graditi" znači mogućnost "građenja za sebe". To je stvaranje snažne veze između ljudi kojima je potrebna arhitektura. Taj proces se razlikuje od kreiranja arhitektonskih objekata za nepoznate klijente. Naprotiv, ovo je projektovanje baš za ljude kojima je stvarno stalo do onoga šta su njihove realne potrebe.

Realna vrijednost procesa "samostalnog građenja" nije samo u zadovoljstvu gradjenja ili nižoj cijeni zgrada, već o razmjeni izmedju ljudi kojima je stvarno stalo do arhitekture. Gledano još šire, ono što čini građevinu "arhitekturom" jeste upravo ta briga klijenta, arhitekte i korisnika, taj doživljavljaj arhitekture kao nečeg svog..." - kažu u Bejing Matsubara and Architects.

Ne manje zanimljivi su projekti koje arhitekta prof. Edward Ng realizuje sa svojim studentima, kroz fondaciju "Most ka Kini" www.bridge2china.org. Oni prave mostove u malim selima u Kini (kako bi npr. deca mogla da dodju do škole).

-------------------------------------------------------

Iako se ovi primeri iz Azije, na prvi pogled mogu činiti daleko od naše realnosti, to nije tako. Socijalnih problema je mnogo, a prostor za delovanje arhitekata u zajednicama je ogroman. Potrebno je samo preispitati svoju poziciju, motivaciju i ulogu - i krenuti.

Tatjana Rajić
Expeditio