pozPročitajte pozorišni prikaz kritičara Aleksandar Milosavljević o predstavi KoTo(R) o Kotoru koji je objavljen na http://peripetija.me/. Pre trideset godina u tadašnjem glavnom gradu Crne Gore već su prve predstave prikazane na tek osnovanom Festivalu jugoslovenskog alternativnog tetara Titograd najavile da će ovaj Festival postati prostor ozbiljnog preispitivanja stanja na našoj tadašnjoj alternativnoj pozorišnoj sceni.

U to doba teatarska alternativa je podrazumevala predstave koje su se i svojom estetikom ali i tematski razlikovale od onoga što su nudili repertoari takozvanih „velikih” pozorišta, a demarkaciona linija između glavnog repertoarskog toka i alternative bila je ogromna poput Kineskog zida. Naime, ono što nije bilo moguće reći i prikazati u profesionalnim pozorištima lako je prolazilo kada bi nastalo u amaterskim teatrima koji su bili produkciona osnova ondašnje alternative. No, nije u to vreme bio problem samo u onome šta je sa scene moglo da bude izrečeno. Ništa manje značajno pitanje bilo je vezano za estetiku samih predstava.

Prisetimo se, 1986. godine, kada je održan prvi FJATT, BITEF je slavio tek deseti rođendan, dakle još uvek je bio mlad festival koji je, uprkos nesumnjivoj međunarodnoj afirmaciji, i dalje izazivao podozrenje domaće kulturne javnosti, baš kao i političkog establišmenta. U to doba beogradski internacionalni teatarski festival bio je ekskluzivna pojava i za beogradske krugove, oaza u kojoj su mogli istinski da uživaju samo predstavnici autentične umetničke i intelektualne elite. U isti mah, prestonički, ali i ne jedino beogradski teatri, repertoarski su još uvek vidali rane od političkih zabrana pojedinih pozorišnih predstava iz sedamdesetih i s početka osamdesetih godina, kada je teatarski amaterizam u Jugoslaviji doživljavao svoje zvezdane trenutke.

Danas se najčešće prisećamo tog perioda zahvaljujući docnijim uspesima mladića i devojaka koji su u profesionalne glumačke ili rediteljske vode uplovili iz amaterizma, a pri tome zaboravljamo da su amaterska pozorišta – barem u ono vreme – bila ozbiljan rasadnik ne samo glumaca i reditelja nego i ideja. Amateri nisu mogli da podražavaju profesionalce, jer kad god bi to učinili jasno bi se videla razlika, postajala bi evidentna zanatska nemoć amatera i odsustvo njihovog profesionalnog iskustva. I to je bilo tako čak i kada su s njima predstave pripremali profesionalni reditelji. S druge strane, amateri su, u poređenju s profesionalcima, bili vlasnici slobode. Mogli su, naime, da se bave najraznovrsnijim teatarskim istraživanjima, da ispituju mogućnosti pojedinih scenskih formi i izraza, a pri tom nisu morali strahovati da će njihova eksperimentisanja odbiti publiku, niti su se brinuti da li će njihove predstave doneti očekivanu zaradu pozorištima.

Oslobođeni ovakvih briga, zaštićeni od imperativa zarade, straha da li će se dopasti gledaocima, polaganja računa političarima, jugoslovenski teatarski amateri su punim plućima udisali svoju umetničku slobodu, a pri tom su istraživali prostore pozorišne estetike koja će – vreme je to pokazalo – tek stupiti u profesionalne institucije.

Prisećamo se ovih vremena i tadašnje teatarske atmosfere zato što je na ovogodišnjem podgoričkom Festivalu internacionalnog alternativnog teatra, nasledniku negdašnjeg FJATT-a, izvedena i jedna prvorazredna amaterska predstava – KoTo(R) o Kotoru - dokumentarna predstava pozorišta zajednice, u režiji Petra Pejakovića, predstava koja je na najbolji i teatarski najefektniji način pokazala da na ovim prostorima, uprkos sve agresivnijoj i pogubnijoj komercijalizaciji umetnosti, još uvek ima mesta za ozbiljan, autentičan i predan amaterski angažman u pozorištu.

Kotorska predstava je dokumentaristički projekat, baziran na ličnim iskazima učesnika, amatera, običnih građana, Kotoranki i Kotorana, koji kroz formu teatra pokazuju svoj život, ili tačnije svoju muku. Jer njihov život u Kotoru se pretvorio u muku. Od ispovednih fragmenata koji se tiču kotorske svakodnevice nastala je scenska igra saopštena teatarskim rečnikom, uzbudljiva, na momente potresna, nimalo pretenciozna. Ova predstava iz prve ruke svedoči o postepenom ali sigurnom propadanju Kotora, o gušenju grada koji na očigled svojih stanovnika nestaje pred silovitim nasrtajima neoliberalnog koncepta takozvanog kulturnog turizma.

Pomama za novcem, rasprodaja prirodnih resursa, ali i pojedinih elemenata neprocenjive kulturne baštine, atmosfera diktirana idejom brze i lake zarade, već godinama pretvaraju jezgro drevnog Kotora u veliki kafić čija trešteća muzika krnji zidine Grada. U isti mah, kotorske krivudave uličice, prelepi trgovi i ljupke pjacete, transformišu se u kič ambijent koji je sve teže povezati sa bogatom povešću Kotora. Jedan od bisera Boke Kokotorske, uokviren kapetanskim gradom Perastom, Verigama kao zaprekom za piratske brodove, slavnom Gospom od Škrpjela, atraktivnim Risansim zalivom i Ostrvom svetog Đorđa, Kotor danas, polako ali sigurno, odumire izjedajući sâm sebe. Iznutra i spolja.

Ovu jednostavnu i evidentnu istinu akteri predstave KoTo(R) o Kotoru saopštavaju i igraju kroz niz scenskih fragmena, stvarajući složenu strukturu satkanu od elemenata koji međusobno nisu previše čvrsto povezani, osim osnovnom tematskom niti – pričom o Kotoru i Boki Kotorskoj. U jednoj sceni turistički vodič provodi goste kotorskim ulicama, no sadržaj onoga sa čime upoznaje turiste ima manje veze s burnom istorijom koja je vazda tutnjala ovim prostorima, a pre je uvod u program predstojeće zabave. Jer danas nikoga više ne zanima povest, a svet funkcioniše kao prostor neprekidno potencijalne zabave. Istorijska faktografija se, dakle, ovde pojavljuje tek kao fon na kojem će se još jasnije ocrtavati obrisi novoupostavljenog kotorskog vašara. U sledećoj sceni će učesnici predstave svojim telima markirati kruzer čiji gabariti poništavaju zidine starog Kotora, da bi u narednoj publika saznala da lokalni političari itekako imaju plan kulturnog razvoja Grada, ali i otkrila da je taj plan tipičan primer montipajtonovski izvitoperenog tumačenja sveta. Neki od ovih scenskih prizora u sebi sadrže snažnu katarzu, neki imaju tek ilustrativnu funkciju, dok ima i onih koje služe samo kao svojevrsno vezivno tkivo, no svi oni vode ka finalu u kojem ćemo biti suočeni sa reakcijom mnogih Kotorana na ovu predstavu.

Duhovite reminiscencije na kotorsku svakodnevicu u jednom času, naime, postaju zastrašujuća slika joneskovski apsurdne stvarnosti koja preti da sama izjede vlastitu supstancu, a usput i ruinira jedan od najlepših gradova drevne mediteranske baštine. No, KoTo(R) o Kotoru pokazuje da uništavanje Polisa ujedno podrazumeva i poništavanje građanske svesti, a da gušenje Grada, osim razarajućeg dejstva na arhitekturu i poimanje prostora, utiče i na raslojavanje unutar samog bića kotorskog građanstva. Otuda su akteri predstave, prikazavši KoTo(R) o Kotoru u svom gradu, prepoznati u Kotoru kao neprilagođeni buntovnici i remetilački faktor. Rečju, identifikovani su kao drugačiji. A biti drugačiji, barem u mehanizmu „filozofije palanke”, znači biti – neprijatelj.

Završne scene predstave – odjeci njenog igranja u samom Kotoru, užasne pretnje i uvrede na račun njenih aktera – potvrđuju istinu da očuvanje građanske svesti jeste jedno od centralnih civilizacijskih pitanja kojima se sada i ovde ima smisla baviti. Uzmemo li, pri tom, u obzir činjenicu da akteri predstave nisu glumci, te da ne pokušavaju da glume glumce, nego svoje iskaze saopštavaju neposredno, autentično dokumentaristički, te da u njihovom scenskom nastupu nema ni najmanjeg pokušaja prikrivanja da su naturščici, onda takav njihov angažman dobija dodatnu scensku težinu i dramatičnost.

Uostalom, već i sam naslov predstave je duhovita igra reči, jer ukazuje na dvosmislenost: Kotor Kotoru, s jedne, ali i ali Ko-to-(radi)-Kotoru, s druge strane, gde slovo „R”, stavljeno u zagradu na kraju prve reči, ujedno asocira na uobičajeni simbol zaštite robne marke, pa ime grada Kotor, sa naglašenim „R”, možemo prepoznati i kao dokaz da i kulturna baština može da postane tržišni brend. A tržište, kao što nas podučavaju magovi neoliberalnog kapitalizma, ima svoje zakone, po pravilu suprotne interesima kulture.

No, ovako shvaćeno slovo „R“ možemo, međutim, tumačiti i na posve drugačiji način: kao čvrstu rešenost autora i aktera predstave da sami zaštite Kotor od onoga što mu sledi ako sadašnji proces arhitektonske, kulturne, duhovne i moralne devastacije bude nastavljen. Naime, jedno od pitanja koja postavlja ova predstava glasi: od koga ga to ona zapravo štiti? Ko sve ovo radi Kotoru? Ko mu ubija dušu i skrnavi ga? Ko mrvi njegove drevne zidine i muti vodu u kojoj odvajkada živi vila primorkinja? Ako na kraju predstave čujemo sve te strašne uvrede i pretnje koje su Kotorani izrekli ili napisali svojim sugrađanima, akterima ove scenske priče, moramo se zapitati da li se pravo na ljubav prema nekom gradu stiče potvrdom da ste u tom gradu rođeni? Kupuje li se pravo na tu ljubav kao što su nekoć bile kupovane indulgencije? Imaju li pravo na tu ljubav, a u skladu s njojm i pravo da štite grad koji vole, i oni koji u tom gradu nisu rođeni? Da li su granice grada (polisa) ujedno i međe u kojima obitava duša?

Nastala kroz proces pozorišne radionice koju je vešto i promišljeno vodio reditelj Petar Pejaković, ova predstava je na najbolji način iskoristila teatar kao medij da bi bio artikulisan precizan društveni stav. Forma kotorske predstave je, dakle, scenskom igrom početnu metaforu Kotora kao polisa na kojem se temelji mediteranska civilizacija, a šire i evropska, smestila u sferu društvenog aktivizma, te se tako oslobodila obaveze robovanja ma kakvim pozorišnim pravilima. Otuda KoTo(R) o Kotoru nije samo teatarski čin, ili je to tek delimično, a sagledana u širem kontekstu, ova predstava prerasta u pitanje koje prestaje da se tiče samo grada od kojeg je satkan njen naslov. Tiče se, dakle, svih nas – tamo i ovde. Svuda. 

------------

ACT4CITY is funded by Balkan Arts and Culture Fund BAC. BAC is supported by the Swiss Government through the Swiss Agency for Development and Cooperation (SDC) and the European Cultural Foundation (EFC).

logotipi act4city

 

logo expeditio EXPEDITIO je nevladina organizacija čija je misija podsticanje održivog prostornog razvoja u Crnoj Gori i regionu Jugoistočne Evrope kroz djelovanje u oblasti održive arhitekture, kulturnog nasljeđa, planiranja prostora, kao i kroz aktivnosti koje doprinose ukupnom razvoju civilnog društva. EXPEDITIO je osnovan 1997. godine.

Publikacije

 
 

Expeditio portfolio

Reference EXPEDITIO issuu res

Ovdje pogledajte Expeditio reference

Izdvajamo projekte

Baština-pokretač razvoja
Projekat prekogranične saradnje između Hrvatske i Crnoj Gore

Eclectis
Osnaživanje građana/ki kroz kreativne akcije u javnim prostorima

SOSTENUTO
Razmišljanje o kulturi kao faktoru ekonomskog i socijalnog razvoja

Gradski trgovi 
Oživljavanje gradskih trgova u balkanskim gradovima - Tirana, Skoplje, Kotor
Rod i prostor
Integrisanje principa rodne ravnopravnosti u planiranje prostora Crne Gore
Palate Boke Kotorske
Palate na teritorijama opština Kotor, Tivat i Herceg Novi

EXP publikacije1

EXPEDITIO GALERIJA1

KOTOR BANER

KOTOR YOUTUBE

odrziva skolal BANER

grad u kakvom1

Film parking day

istorija koje nema

places of diversity1

upoznaj kotor

bokabay info1

ozivljavanje1

ABECEDA NEZAVISNE

act banercic

Pratite nas

facebook twitter

Nemojte nikada sumnjati da mala grupa mislećih i posvećenih ljudi može promijeniti svijet. Zapravo, samo tako je oduvijek i bilo.
Margaret Mead, antropološkinja

Nema događanja

Messenger Codes make it easy to start conversations with our FB Page. To get in touch, simply scan a code using the Messenger app.

messenger code 184411208424347

Preporučujemo

obecana zemlja1

press clipping banner

kotor festival