U Tiranu sam stigla avionom, primicala se ponoć. Švedska nevladina organizacija „Baština bez granica“ organizovala je susret onih koji se bave nasleđem iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Vojvodine, i Albanije. Ispred hotela „Kalifornija“ u centru grada, palme i gusto rastinje na maloj površini, pored zgrada u kolonijalnom stilu. Tirana je deo sveta sa aromom Mediterana, a bez mora. U hotelskoj sobi, kao svakoj drugoj na bilo kom delu Planete (kao da pre toga nije postojala poluvekovna zabranjena albanska tertorija gde stranci nisu bili dobrodošli), u kupatilu gosta čeka par papuča, ne za poneti, već da se koriste na licu mesta. I to je jedino iznenađenje ove noći, na novoj teritoriji.

Ujutru sam posmatrala Tiranu kroz prozor auta koji nas je vozio 600 kilometara ka jugu, ka gradu muzeju koji se nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine. Šarene se fasade starih četvorospratnica koje arhitekturom podsećaju na one najstarije na Detelinari (deo Novog Sada). Pre krečenja i tiranske su bile takve, sivo-drap-bezbojne, dok sadašnji gradonačelnik Edi Rama, inače slikar, nije odlučio da oživi grad i predložio da počne veliko krečenje.

Širok i dug put bio je pred nama. Deo pored mora, u ravnici, deo kao na safariju, kaldrma i rupe, bili smo upozoreni. Šofer je vozio veoma brzo, krivudavo zbog rupa na drumu, temperamentno, obilazio je nepredvidivo dok nam je u susret išao auto iz suprotnog smera. Tako svi voze u ovoj zemlji koja i u saobraćaju ubrzano počinje svoju evropsku emancipaciju kao jedna od najsiromašnijih na kontinentu. „Mercedes“ je najomiljeniji auto, viđaju se svi modeli, od najnovijih do starih više decenija.

Put uz brdo i opasne krivine doveli su do planinskih masiva, zatim do Drinos doline gde se od 14. veka nalaze tvrđava i gornji grad. Kasnije se proširivao i nastajao je i donji grad. To je Đirokastra u kojoj je sve od kamena, od ulica prošaranih crno-belo-crvenim neravnim pločama kako bi se smanjila klizavost kada padne kiša (zimi pada često, danima) do kuća koje su prekrivene pljosnatim crnim kamenim crepovima.U delu grada gde je bazar sa obe strane ulice su mesnice (meso se seče na panju), pekare, prodavnice prehrambene robe, voća i povrća uredno i ukusno poređanog ispred radnji, jer su one pretežno male, butici (grčka i italijanska garderoba, cene visoke), hoteli i pansioni. Naše sobe bile su spremne u kući staroj dva veka, pre nekoliko godina pretvorenoj u hotel visoke kategorije.

Opet su nas čekale gostinske papuče, blistava posteljina i nenametljivi domaćini. Večerali smo u grčkoj taverni, pili raki i vino recinu, umakali hleb u dzadzigi salatu, grickali komadiće mesa nanizanog na štapiće, mekanog kao puter, slušali grčku muziku.

Primio nas je predsednik opštine Flamur Bime koji se požalio kako država daje malo para iz budžeta lokalnoj samoupravi, pa čak i svetskoj baštini, gradu muzeju kao što je Đirokastra. Bili smo posluženi belim grožđem neobično velikih bobica. Sladila sam se gledajući planske vrhove prekrivene snegom. Dole je sijalo sunce, nebo je bilo plavo i bilo je jako hladno. Kad god nismo radili, šetali smo ovim začaranim, polunapuštenim starim gradom, otkrivali kao izvajane kapije od kovanog gvožđa, balkone koji žude za Romeom i Julijom, prozore sa kojih treba razgrnuti paučinu, nije bilo nervoze na ulicama, ni gužve, mi stranci i oni domaći, posmatrali smo se u prolazu kao da su i oni navikli na ovakve posete, a mi kao da smo se oduvek šunjali kamenom Đirokastrom i okolinom.

Putovanje na obližnji lokalitet drevnog grada Antigonea iz drugog veka pre nove ere, u poluraspadutom prepunom kombiju, preko staza prekrivenih kamenom i krivudavih planinskih puteljaka koji su se stalno uspinjali kada je izgledalo da se naše vozilo već prevrće niz padine, u trenutku nas je dovelo u sumnju da li naši domaćini, ipak, preteruju želeći da nam pokažu „nešto najlepše“. A baš tako je bilo na vrhu albanske planine, u sunčanom zimskom danu bez daška vetra, kada smo zaćutali u čudu lepote oko nas, dok je mladi, zgodan arheolog školovan u Londonu, na savršenom engleskom objašnjavao gde je nekada bila crkva, osnova kuća, pločnik popločan mozaikom...Natovareni magarac prošao je pored nas, spuštajući se ko zna kojom ulicom Antigonee, a mi lagano za njim. Na dugačkom kamenom zidu bio je postavljen pribor za ručak koji se nalazio u tovaru magarca prolaznika. Nikada nisam obedovala u gradu iz drugog veka pre nove ere!

U Sarandi na moru, zagušile su nas moderne građevine, videli smo ostatke sinagoge iz petog veka i stare, renovirane vile. Sa druge strane svetlela je obala Krfa. Palme su njihale grane, naravno.

Večerali smo ribu u uvali pored Sarande, u novom restoranu na plaži. Takvih je mnogo, treba ih otkriti. Prethodno je u ogromnoj prostoriji tek omalterisanoj, na koncertnom klaviru, naš englesko-albanski-srpski prevodilac, prelepa Ilirijana iz Ulcinja, koja studira na Muzičkoj akademiji u Tirani, izvela mini koncert.

Noć uoči polaska za Beograd, ponovo Tirana, isti hotel i papuče, ali pre spavanja višečasovna šetnja najvećim gradom Albanije. Na glavnom trgu još stoji razoren mermer i gvozdeni nosač spomenika Ernveru Hodži koji je srušen nekih prethodnih godina u revolucionarnom žaru, soc-realistička zgrada Opere. Tu je i džamija.Drugi deo trga skladno okružuju osvetljene zgrade iz 20-ih godina prošlog veka. Na uglu diler, isprobavamo njegovo poštenje, ali ne dozvoljavamo da nas prevari. Ispred novosagrađenog kasina (grčki vlasnik) je vodoskok koji skakuće u taktu Pavarotijevih arija.U blizini je ograđeno gradilište gde će nići nova crkva, jedna i za pravoslavce i za katolike. Albanija je multikonfesionalna država. Mala reka deli Tiranu na dva dela, jedan je u vreme komunizma bio Zabranjeni grad, jer su u njemu živeli Drugovi i Drugarice. Sada slobodno šetamo pored tih udobnih, spolja ne luksuznih kuća, pored udenutih novih zgrada, restorana i kafea, kroz staklene zidove vidimo dobro dizajnirane šankove, moderan nameštaj, plazma TV ekrane. Mnogo je toplije nego u Đirokastri. Zagledam izloge u kojima je roba kao u evropskim gradovima. Cipele božanstvene! Dobro je što su radnje zatvorene, jer bi nastupio finansijski kolaps mog kućnog budžeta.

Opraštamo se na vrhu zgrade od 20 spratova gde se nalazi kafe koji se za sat vremena okrene u krug i tako se vidi cela Tirana. Neki piju pivo, ja jedem karamel krem i posle pet dana još ne verujući gde se nalazim, buljim u osvetljene bulevare, trg i ulice Tirane. Znam za probleme mlade demokratske države Albanije: korupciju, kriminal, nezaposlenost, međustranačke sukobe, lošu infrastrukturu, nedostatak električne energije...Ali ovog časa mislim samo na orijentalno, mediteransko i evropsko u državi koju više ne mogu da odvoje od sveta ni ostaci hiljade bunkera koji su građeni da bi se održavala komunistička doktrina bezbednosti i samosvojnosti.

A one papuče za goste u hotelu! Kad bi uvek ostale.

Bojana Karavidić
NVO Suburbium, Novi Sad

Fotografije: Amira Lekic i EXPEDITIO

Twitter